Obeležavanje jubileja je nova vrsta mode. Danas se obeležavaju godišnjice velikih istorijskih gibanja(na primer godišnjica pobede nad fašizmom), tako i nekih drugih manje značajnih događaja (godišnjica stvaranja velike Jugoslavije, pedeset godina od studentske revolucije). Obavezno se javljaju hroničari pa zamišljaju šta bi bilo da je Žikica Jovanović Španac na primer toga dao ostao kod kuće. U ovoj eri poplave jubilarnosti nigde nisam našao da je neko pomenuo da je pre ravno 200 godina rođen Karl Marks. O njemu znamo sve i ne znamo ništa. Čovek koji je izrekao i napisao dosta romantičarskih zabluda poput onih da će svest postati toliko razvijena da neće postojati država kao instrument prinude, ili da će u jednom momentu važiti ono „svakom prema potrebama-svako prema mogućnostima”, dao je veliki i nemerljiv doprinos emancipaciji same radničke klase.
Posle njega više ništa nije bilo isto. Radnička klasa je dobila svoju klasnu svest, a komunizam se raširio kao virus svuda gde se primio kao ideologija. Sve do pada Berlinskog zida i novog mešanja karata na geopolitičkoj mapi sveta.
Uporišna tačka njegovog učenja jeste analiza odnosa rada i kapitala. Vlasnici kapitala i biznisa po njemu “će kod radnika poticati i stimulisati potrebu da od njih kupuju njihovu skupu robu, proizvode, stanove, tehnologiju, obavezujući ih pritom da ulaze u skupe kredite do nivoa neizdržljivosti, i na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka, koje će morati da budu nacionalizovane, a država će onda krenuti putem koji vodi u komunizam(Kapital 1867)“.
Čini se da je bar 80 odsto ovog citata potpuno tačno i proročki. Odnos rada i kapitala danas je složeniji nego ikada u ekonomskoj istoriji. Ako zanemarimo dve krajnje ekstremne pozicije koje su oličene u rečenicama-“ne može niko toliko malo da me plati koliko ja mogu malo da radim” i “radnik je roba, sa radnim vremenom koje je uvek x”, sve ostalo u ovom odnosu višeznačno je i krajnje upitno.
Danas, nema poslodavca koji će Vam reći da lako nalazi radnu snagu, da je zadovoljan njihovim učinkom, motivacijom i samoinicijativom. Mnogi su svesni da su zarade male, ali svakako tržište diktira zarade a ne oni. Sa druge strane, ni radnici nemaju baš lepo mišljenje o poslodavcima, pa tako on zarađuje milione(iako im nije poznato koliko zapravo zarađuje) a njima daje crkavicu, poreklo njegovog kapitala je upitno, uslovi rada nesnosni, plate afričke, zaštita na radu nikakva.
Jedno je sigurno svi bi radnici da se menjaju sa poslodavcima, ali obrnuto niko ne bi. U tom galimatijasu, gde svako misli da mu pripada više nego što ima, radnici maštaju o nekoj vrsti backup-a. To bi značilo da dok su još u sistemu naprave neku svoju alternativu. Dođu kući i rade nešto drugo, što bi kroz dve ili tri godine postalo prvo. U toj strategiji nema ničeg problematičnog osim činjenice da je vreme oranja njive posle radnog vremena prošlo jer je radno vreme sve više kategorija x. Poslodavcu ne treba radnik koji više razmišlja o alternativi nego o poslu.
Pronalaženje alternativnog pravca odnosa rada i kapitala, biće zadatak nekog novog Marksa. Za sada nismo baš blizu toga, jer su prilike takve da se ovaj jaz danas čini dubljim nego ikad.
Komentari