Korporativna (ne) kultura

Svaka organizacija bila ona profitnog ili neprofitnog tipa, ima neko svoje unutrašnje ustrojstvo. Neki to ustrojstvo nazivaju organizacionom kulturom, a ako je u pitanju profitna organizacija i korporativnom kulturom. Ovaj izraz- dakle korporativna kultura čini se doživljava danas upotrebno „zlatno doba“. Pa ipak, u hiperprodukciji nekulture, došlo je i do hiperprodukcije korporativne nekulture ili devalvacije korporativne kulture.
Imamo i kompanije koje eksterno posmatrano mogu delovati solidno, a interno mogu odisati jakom korporativnom nekulturom.
Nedostatak vizije, izigravanje misije, nepoštovanje organizacionog dijagrama i linija raportiranja, nemanje strategije, suprotstavljeni ciljevi menadžera i radnika, nejasni targeti, postojanje interesnih grupa i klanova, evaluacija radnog učinka na bazi simpatija, sakrivanje informacija koje bi morale da budu dostupne, prenošenje pogrešnih informacija tendenciozno i namerno, samo su neki od oblika korporativne nekulture internog tipa.
Korporativna nekultura gore opisana, ima tendenciju širenja i pogoršanja. A budući da korporativnu kulturu formira korporacija ali je nose individualci, oni je kao virus prenose unutar organizacije. U tom prenošenju nekad ima namere, a nekada ne, ali na kraju kad ona naraste do kritične tačke ishodište izađe napolje.
Dakle, korporativna nekultura postaje i eksterno transparentna. Sada je to širenje, još brže i jače.
Otrovni pupoljci postaju otrovni plodovi.
Šta uraditi sa drvetom koje rađa otrovne plodove? Šarl Furije je mislio da ga treba iščupati iz korena.
Nevolja je kad ne postoji uviđanje nevolje. Drugim rečima, kad onaj ko treba da iščupa drvo misli da su plodovi gorki a ne i toksični.
U tom smislu prirodno umiranje ostaje kao jedino logično rešenje. Ono može da traje, a dok ono traje opseg korporativne nekulture se multiplikuje do takvih razmera, da se jedni dave u izobilju, drugi u neizvesnosti, treći u strahu, četvrti u nedostatku alternative.