Zvao me pre neki dan jedan moj poznanik i žalio se na pritisak. Visoko postavljeni ciljevi na poslu, nedostatak kolegijalnosti, udaranje ispod pleksusa, nikad ga nema kući, i niko ga ne razume. Jer što bi neko kukao sa platom od 150 hiljada dinara.
Primio sam čoveka prošle nedelje koji ima platu od 30 hiljada dinara, i koji želi da radi nešto dodatno da zaradi još desetak jer mu je toliko taman. Reče mi, da je zadovoljan i ovom platom, i radnim mestom, ali da bi svakako voleo da bude bar malo bolje plaćen.
Dok pišem ove redove setih se moje prepirke sa jednim kadrovikom od pre više od deset godina kad smo analizirali kandidate, i kad sam se raspravljao sa njim jer sam bio za jednog, a on ga je odbijao jer je previše pismen da bi bio to za šta je konkurisao. Brzo će se zadovoljiti, i pobeći će nam za pola godine-bilo je obrazloženje. Onda smo se svađali i oko početne plate i oko koječega još.
Od tih dana je proteklo dosta vode ali neke stvari savremena ekonomska ili psihološka nauka još nije rešila. Neka pravila svakako su ostala kao neprevaziđena. Otkazi se definitivno ne daju ponedeljkom. Bar ne u normalnim firmama.
Sporazumni raskid radnog odnosa i dalje je najbolji način za rastanak zaposlenog i poslodavca. Poslodavac je i dalje na brdu, i sa njegovog brda se bolje vide i druga brda ali i doline, i toga zaposleni mora da bude svestan i to što pre. Dobra preporuka i dalje vredi, a loša se daleko čuje.
I najgori Pravilnik o radu je bolji nego da ga nema. Opisi poslova su važni, praćenje radnog učinka takođe, a feedback je izuzetno dragocen.
Najmanje su oni koji prate radnu etiku i ponašanje zaposlenih otišli u proučavanju motivacije. Šta je to što jednog radnika drži dugoročno zadovoljnim? Zašto je neko zadovoljan sa trideset hiljada a neko nezadovoljan sa 150, a pre godinu dana su oboje imali nula dinara? Ako je plata kratkoročni motivator, šta je dugoročni?
Izvesnost ? Inovativnost posla? Nešto sasvim treće? Svi će reći svaki čovek je mali univerzum, i svakog čoveka je potrebno posmatrati kao mali mikrokosmos. Pa ipak, da li je to baš tako? Da li je sve tako komplikovano?
Čini se da se odgovor na ovo pitanje više krije kod poslodavca nego kod zaposlenog. Poslodavac određuje ukus svog ratluka, a zaposleni ga kusajući mogu percipirati i kao vrhunski gušt ali i otrov sa mnogo šećera.
Tamo gde počinje motivacija, počinje i rezultati. Gde nema motivacije, nema ni rezultata. Ali ima frustracije.Poslodavac kreira motivacioni okvir, politiku motivacije i njom aktivno upravlja. Momenat kada prestaje motivacija i rađa se nešto drugo jeste pitanje za milion dolara. Za svakog poslodavca.
Komentari