Prihodi su suština svakog posla. Bez prihoda koji nastaju prometom dobara i usluga(dakle pronalaskom tržišta za proizvode i usluge), nema održivog biznisa. Ove i ovakve krilatice ćete čuti svakodnevno, i ovome se nema šta dodati ili oduzeti jer su navedene tvrdnje jednako tačne kao i da sunce izlazi i zalazi svaki dan. Dakle, prihodi su žila kucavica biznisa i kraj.
Iako je prihod nužan uslov za održivost biznisa, on svakako nije i jedini. Glavni jeste. Sigurno ste bili svedoci, da je nečiji posao propao jer je preduzetnik trošio preko gubera. Troškovi su bili toliki da nisu mogli da podnesu realizaciju, a gazda je verovao da će prihodi porasti do te mere da će uspeti da pokriju sve troškove.
Rashodna strana biznisa jednako je važna kao i prihodna iz više razloga. U inicijaciji nekog biznisa svako vodi računa o rashodima onako kako mu se čini logičnim ili kako je naučio da je logično. Tako će jedna grupa preduzetnika u poćetnim fazama biznisa raditi svoj posao od kuće, dok prihodna strana ne postigne takvu razinu da može da podmiri troškove zakupa prostora. Svakako, neki će odmah krenuti sa zakupom prostora, računajući na brži rast.
Ko je dobro računao videće se već posle prve godine kad se podvuče crta. Kako će se ko ponašati posle prve godine zavisiće od veličine prihoda koji je napravljen,ali i od finansijske kondicije samih privrednih aktera.
Nije tajna da su mnogi biznisi propali jer preduzetnik više nije mogao da finansira deficit. Preduzetnik koji dobro upravlja rashodima u fazi inicijacije, ne mora dobro upravljati rashodima u nekim kasnijim životonim ciklusima samog posla.
Neretko, se mogu videti situacije da rashodi rastu brže nego prihodi.
Težeći da pravi veću realizaciju preduzetnik može sasvim zanemariti maržu, što ga čak i uslovima stabilnih i nepromenjenih rashoda vuče u talog deficita. Ovo najčešće gledamo u situacijama kada gazde daju gotovo svakodnevne popuste ne kalkulišući koliko ih ta „akcija” zaista košta.
Nepoznavanje same cene koštanja školski je primer lošeg upravljanja rashodima. Prodata roba ima nabavnu vrednost, a popustima se direktno smanjuje razlika u ceni robe. Zanemarivanje bankarskih provizija, kursnih razlika ili troškova kartica, održavanja računa takođe je deo loše prakse. O amortizaciji se razmišlja tek ukoliko neko osnovno sredstvo postane neupotrebljivo. A ona je defaktno puzajući trošak.
Oportunitetni trošak je možda i najzanimljivija stvar. Provodeći neko vreme više radeći jednu stvar, provešćemo neko vreme manje radeći drugu stvar. Tako ukoliko provedemo recimo 3(tri sata) u popravci štampača, mi ćemo izgubiti 3(sata) našeg osnovnog posla. Ukoliko je za ta 3(tri) sata naša zarada recimo 2000 RSD, a trošak popravke štampača iznosi 1000 RSD, mi smo doneli pogrešnu odluku i loše investirali naše vreme.
Objavljeno u časopisu Pomoravski glasnik-Okt 2017
Komentari