Čini mi se da sam termin zadruga čuo, i usvojio mnogo ranije nego što sam pošao u osnovnu školu. I nego što je normalno. Naime, kad je jedan regrut iz sela u okolini Kruševca šezdesetih godina otišao u JNA, na propitivanju iz političke pismenosti, informisanosti, pa i moralno-političke podobnosti, a na pitanje-ko je predsednik FNRJ, izustio je ime i prezime direktora zemljoradničke zadruge u svom selu. Regrut nije bio šaljivdžija, nije bio ni politički pismen, ni ostrašćen,najmanje je bio zlonameran ali u himerama njegovog uma i razuma-direktor zadruge je bio neka vrsta božanstva. Ova anegdota se kasnije prepričavala sa kolena na koleno, pa sam je ja nekad čuo i usvojio.
Da je zadrugarstvo ozbiljna rabota potvrdio mi je lično dobitnik nagrade “Karić Fondacije” jedne godine. Ništa ga ne pitavši, dok smo bistrili agrarnu politiku ispod oraha , uveravao me je da s u priče o matrapaznoj prirodi njegovog preduzetništva glupost, jer je još njegov deda bio stočar sa zadružnim pedigreom.. Koreni zadrugarstva sežu do Mihajla Avramovića, oca srpske zadrugarske misli, rodonačelnika zadrugarske prakse, koji se kalio i zadrugarski zanat pekao u velikim zapadnim ekonomijama.
Zadrugarstvo danas nije isto što i zadrugarstvo juče. Danas je opterećeno zadrugarskim hipotekama iz prošlosti. Zadružna svojina i zadružna imovina ostaju kao pitanje koje omeđava razvoj zadrugarstva u Srbiji. Svako malo se time bavi sa pravnog aspekta, ne zadirući dublje u sam suštinski i agrarni karakter zadrugarstva kao ruralnog fenomena.
Iako se čini da je informatički sektor probio sve tržišne barijere, svedoci smo da se u praksi dešava da kupac želi da ima recimo stabilnih 300 tona nekog proizvoda dnevno.Džaba oznaka „ hand made”. Takođe se dešava da se poljoprivredni inputi i sirovine plaćaju skuplje jer se uzima mala količina.
Razjedinjeni poljoprivredni proizvođači ne mogu da utiču ni na tržište nabavke ni na tržište prodaje.
Poljoprivredni proizvođači moraju da udruže rad i sredstva(ne kao nekad OUR, nego na zdravim osnovama). Moraju da formiraju nove ili obnove stare zadruge. Da naprave zadružna pravila koja su ništa drugo nego korporativna pravila.
Zadružno pitanje iako defakto agrarno, jeste i demografsko i sociološko i u najširem smislu pre svega ekonomsko pitanje. Zadružna pravila definisana su kao aksiom kome se nema šta ni odati ni oduzeti. Zato su danas ista kao i pre sto godina.
Razvijati zadruge nije lako. Ruralno stanovništvo nema poverenja u udruživanje. Razvijati koncept udruživanja da bi se postigao svekoliki individualni napredak, moguće je samo uz permanentno promovisanje zadružne ideje.
Promovisanje zadrugarstva ubuduće će biti moguće samo uz postizanje konkretnih rezultata za konkretne zadrugare. Kooperacija a ne konkurencija svakako će biti nova maksima za sve proizvođače. Negde će se ta kooperacija zvati klaster, negde razvojni park, negde franšiza, negde koncern, a negde zadruga.
(Tekst je objavljen u časopisu-Pomoravski glasnik/Avgust 2017)
Komentari