Ako je suditi po reakcijama ministra privrede Saše Radulovića, preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju nisu ili su u malom broju dostavila tzv lične karte. Za neupućene ovaj kolokvijalni izraz se koristi za jedan sublimirani izveštaj koji se sastavlja u excelu i wordu a koji sadrži pored finansijskih izveštaja, i posebnu analitiku obaveza, imovine, kupaca i dobavljača, pregled potraživanja sa verovatnoćom naplate, evidenciju sudskih sporova i sl. Jednom rečju izveštaj je dosta obiman, pa njegovi kreatori imaju muke sa njim. Naime, sporo se popunjava.
Bez namere da zvučim odurno, sam izveštaj je nedovoljno linkovan, a zlatno pravilo kod ovih izveštaja jeste ostaviti što manje polja za popunjavanje, a zaštićena polja obojiti zasebnom bojom i staviti poruku –ne pipaj. Ako je suditi po apelima ministra, sam proces traje predugo, što u najmanje malicioznom kontekstu znači da su popunjivači zadate tabele- bez znanja korišćenja excela, bez ekonomskog znanja ili bez kondicije(za unos podataka). Bezobraznije posmatrano možda su i bez podataka ili ne žele da unesu realne tj validne podatke.
Iz dana u dan stiže sve više ličnih karti. Sad ih valja iskontrolisati jer svaki izveštaj mora da zadovolji formalnu, logičku i računsku kontrolu. Ako je sve u redu, to opet ne znači da sve brojke u izveštajima odslikavaju realno stanje. Dakako, ne treba potcenjivati kreativnost računovođa.
Sledeći korak jeste poziv svim investitorima da se prijave da pazare neko preduzeće, kao i poziv svim vlasnicima ideja da ih podnesu, i nesebično predlože kako bi bilo najefikasnije izvlačiti ova preduzeća iz ambisa.
Pre nego što se zainteresovani jave, treba podsetiti na činjenicu da se samim instititucionalnim uvođenjem pojma restrukturiranje, u našu privrednu zbilju, uvela i praksa derogiranja raznih zakona zbog samih preduzeća u restrukturiranju. To znači da postoji bar nekoliko veoma važnih zakona koji se ne odnose na preduzeća u restrukturiranju. Dakle, izuzimanje iz ovih zakona kao i neprimena nekih zakona na preduzeća u restrukturiranju, dovodi ove privredne subjekte danas u prilično povoljniji
položaj od prvog dana od dana izlaska iz restrukturiranja. Stoga, uz već pomenuto ograničenje koje se tiče „kreativnosti” u izveštavanju, treba dodati I fakat da su obaveze ovih preduzeća veće jer postoje tzv zamrznute obaveze.
činjenica da se toliko kasni sa ličnim kartama svakako utiče na samu kredibilnost celog procesa, pa potencijalni investitori mogu tražiti angažovanje nezavisnih revizora, kako bi dobili kredibilne informacije o finansijskom zdravlju samog subjekta, koga su eventualno spremni da pazare.
Sve ovo može rastegnuti i onako rastegljiv proces koji je u toku sa ovim preduzećima.
Sa druge strane pozivanje na slobodno podnošenje projekata i ideja, može izroditi neke nove privatizacione patente koje još nismo videli. To može biti podsticajno kako za samu privrednu praksu, tako i za sam naučno-istraživački rad.
U narednih devet meseci do kada je zamišljeno da traje ovaj proces, videćemo gde se ova preduzeća realno nalaze na tržištu. „Vidljiva ruka“ države, sindikalna graja i galama, poneki štrajk i negodovanje biće neizostavni delovi procesa koji je u toku.
Sam pojam restrukturiranja (ako je verovati proklamovanim rokovima) otići će u tranzicionu istoriju. Time ćemo dobiti još jednu vrstu nostalgičara. Ostavimo sociolozima da im daju ime. Restrukturalni nostalgičari- ipak deluje previše komplikovano. I rekao bih rogobatno.
(Objavljeno na sajtu-www.makroekonomija.org, 25/10/2013)
Komentari