O javnom dugu u Srbiji se dosta piše, priča i živo polemiše. U tome nema ničeg čudnog iz prostog razloga jer je to goruća tema još iz vremena SFRJ, da bi se raspadom SFRJ ovo pitanje konzerviralo, te se ponovo vratilo u medijski prostor početkom ovog veka sa Londonskim i Pariskim klubom poverilaca. Danas, javni dug sa svojom visinom od preko 19 mlrd EUR, i učešćem od 58,3% u bruto društvenom proizvodu(podaci Uprave za javni dug RS), zavređuje puno pažnje, i ona mu se svakako medijski i poklanja. Nažalost, na pogrešan način.

Svako ko je u zadnja dva meseca pokušao da istera neku procesnu radnju ispred PIO fonda ili RFZO suočio se sa nemalim razočarenjem. Zajednički imenitelj svih pojedinačnih razočarenja odslikava se u proširenoj rečenici- sistem pao, dođite sutra, prekosutra, za nekoliko dana, i tako redom. Posle skoro dva meseca čuli smo zvanično objašnjenje da je u toku uspostavljanje centralnog registra, i da će stvar biti rešena, a da je za sve potrebno malo strpljenja.

Godine nulte, Srbija je promenila dotadašnji režim, i uspostavila novi, za koga se tvrdilo da je prvi demokratski režim. Bez da se upuštam u teme koje se tiču više političke socciologije, i same političke prakse, tadašnji režim, je uveo Zakon o ekstraprofitu. Sam Zakon je predviđao, da svi oni koji su na neki način tj putem nekih privilegija stekli neki ekstraprofit, moraju da ispolje nešto što se zove poreska odgovornost(tada termin društvena odgovornost nije bio aktuelan), i da deo tako stečene sume novca vrate u budžet Republike Srbije.

Iako naslov bloga može delovati kao da ima veze sa medikamentima, medicinom i sličnim stvarima, u ovom blogu se neću baviti time. Uostalom, proizvođač je do tančina definisao spoljnu i unutrašnju upotrebu nekog leka, tako da bi još jedan laički pogled na to bio svakako nepotreban. Preciznije rečeno suvišan.

Svaka organizacija bila ona profitnog ili neprofitnog tipa, ima neko svoje unutrašnje ustrojstvo. Neki to ustrojstvo nazivaju organizacionom kulturom, a ako je u pitanju profitna organizacija i korporativnom kulturom. Ovaj izraz- dakle korporativna kultura čini se doživljava danas upotrebno „zlatno doba“.

Skoro sam imao priliku da pročitam jedan članak koji se upravo zove kao i naziv ovog mog bloga. U najmanju ruku se može reći da je zanimljiv. Elokventno napisan. Koncizan. Konkretan. Duhovit i nadasve poučan.

Kad se pre više od jedne decenije zemlja otvorila za nove investicije, u zemlju je prijehalo mnogo ljudi naše gore list, koji su iz patriotskih razloga napustili „dobro plaćene“ korporativne poslove, sinekure ili katedre, sa ciljem da Srbiju načine atraktivnim investicionim odredištem, i dobrim mestom za ovozemaljski život. Koliko su u tome uspeli, ostavićemo sudu istorije da ceni i valorizuje.

Nema plana bez akcije. Drugim rečima plan i akcija su u dubokoj korelativnosti tako da bi akcija uspela mora postojati plan. Inače, dolazi do reakcije. Razume se loše po samu akciju.

Nije daleko od istine tvrdnja da je sa akcijama srpska privreda ušla u fazu ekstaze. Danas o akcijama pričaju i o njima razmišljaju gotovo svi građani Srbije.

Zvao me juče prijatelj iz Leskovca da podelimo muke - razume se. Valjda je lakše muke deliti, rastakati, razbijati na sastavne činioce. Krenuo je da priča o životinjskom svetu, o oplakivanju mrtvog belog slona od strane drugih slonova, drzanju „mrtve straže“ ne dajući lešinarima da razgrabe leš, o kodeksu etike kod foka, o njihovom timskom radu i duhu, o monogamiji kod labudova i delfina i sl. Čovek se na bavi životinjama već pokušava da povuče analogiju sa ljudskim rodom.