O javnom dugu u Srbiji se dosta piše, priča i živo polemiše. U tome nema ničeg čudnog iz prostog razloga jer je to goruća tema još iz vremena SFRJ, da bi se raspadom SFRJ ovo pitanje konzerviralo, te se ponovo vratilo u medijski prostor početkom ovog veka sa Londonskim i Pariskim klubom poverilaca. Danas, javni dug sa svojom visinom od preko 19 mlrd EUR, i učešćem od 58,3% u bruto društvenom proizvodu(podaci Uprave za javni dug RS), zavređuje puno pažnje, i ona mu se svakako medijski i poklanja. Nažalost, na pogrešan način.
Prvi javni nesporazum koji je čini mi se politički generisan a tiče se pitanja ko se koliko zadužio. Pitanje je potpuno irelevantno, jer se neko može zadužiti i celih 19 mlrd eura za mesec dana, da bi recimo vratio ovih 19 mlrd EUR, te će stanje javnog duga narednog meseca biti ponovo 19mlrd EUR. Sa druge strane neko se na postojeće stanje od 19 mlrd može zadužiti 2mlrd EUR, za bilo koju svrhu a ne za vraćanje kredita, te će javni dug nakon tog akta biti 21 mlrd EUR. Dakle, jedino što je relevanto jeste koliki je javni dug bio recimo pre nekog perioda a koliki je sada.
Druga vrsta nerazumevanja potiče od potpune medijske nezainteresovanosti za ročnu strukturu našeg javnog duga. Koji % javnog duga su kratkoročne obaveze a koji % dugoročne obaveze? Kako se kreće omjer između dugoročnih i kratkoročnih obaveza u zadnjih nekoliko godina?
Umesto bavljenja ovim pitanjem mediji nas obaveštaju da je javni dug u odnosu na prošli mesec smanjen za x EUR. Šta to znači? Pa obićan građanin koji ima recimo kreditnu karticu koju ne provlači u februaru a plati je u martu, pa je ne provuče u martu može konstatovati da su njegove obaveze u martu manje nego u februaru. Što ne znači da i dalje nisu veće nego recimo u junu prošle godine ili decembru prošle godine.
Sama valutna struktura našeg javnog duga je izuzetno nepovoljna jer samo 18,68% javnog duga otpada na dinarske obaveze,a budući da se ovde prihoduje u dinarima, postavlja se pitanje šta će se desiti sa javnim dugom ukoliko dođe do neke veće depresijacije dinara.
Sam Zakon o javnom dugu je dosta jasno napisan. U njemu se kaže i da država može garantovati recimo lokalnim samoupravama i drugim pravnim licima a za potrebe njihovog zaduživanja. Da li imamo registar tih garancija? Kolike su potencijalne obaveze po tom osnovu? Regresno pravo postoji a koliko je realno da država Srbija išta naplati od subjekta kome je bila garant.
Sadržaji Ugovora su takođe nedostupni, pa nije jasno kakve finansijske klauzule (covenants) sadrže sami Ugovori. Umesto toga napamet se priča o prevremenim otplatama, bez pominjanja kamata za prevremenu otplatu i drugih zaštitnih klauzula.
Javni dug je etimološki gledano javna stvar. Kao takav morao bi pre svega da se posmatra dublje, objektivnije i sveobuhvatnije. Jedino takvo posmatranje može otkloniti javne nesporazume. Koji nam svakako nisu potrebni.
Objavljeno na sajtu www.makroekonomija.org
Komentari