VEČNE OBLIGACIJE I PRIVREDNA ZBILJA

Ima tome nekoliko godina kada mi se jedan prijatelj požalio da ne prima platu jer radi u firmi koja se nalazi u nekakvom vrzinom kolu(blokirana od strane nekog ko ih je uvezao u takav čvor, da im spasa nema). Priznajem da mi je bilo smešno i ilustrativno, i da sam ga satima uveravao da je to najverovatnije neki spin menadžmenta za radnike i sindikate. Nije vredelo, jer mi nije verovao.

Bio sam i zaboravio na ovaj slučaj dok se nisam prošle godine susreo sa Ugovorom između dva privredna aktera, koji sam satima čitao uz užasne glavobolje(oba aktera su u privatnom vlasništvu). Ugovor je bio sačinjen u tzv „napred/nazad“ tehnici te sam morao da uložim nemali i vanredni napor da razumem da se u članu 5 pozivaju na član 36, a u članu 36 na 17b itd, sve začinjeno Aneksima, zapisnicima o prijemu posla itd. Suština je na kraju(mada dobro maskirana) bila-da jedan privredni subjekat ukoliko želi da raskine ovaj Ugovor, jednostavno ne može da preživi.

Šta je navelo jedan privredni subjekat da zaključi ovakav Ugovor? Da li je zakonski zastupnik svesno ušao u ovakvu paklenu obligaciju? Ako jeste, ko ga je na to naveo? Ako nije, na koji način mu je prodata priča? Da li je svestan toga da od njegove samostalnosti više nema ničega?

Bez želje da ulazim u dublje elaboracije, jasno je ko dan da privredni akteri ne razmišljaju uvek racionalno. U vremenu postistine čini se da nikad nije bilo više iracionalnosti u donošenju odluka. Decision makeri često gledaju sopstveni a ne interes društva kojim upravljaju, odluke su im sve kratkoročnije, gleda se instant rezultat.

Ljudi koji prodaju svoj proizvod žele da ga prodaju sa maržom od 1000 odsto ako je to ikako moguće. Dugoročne obligacije nisu više poželjno stanje već što bi se u novogovoru „privredne elite“ reklo to je MUST.

Vreme koje dolazi svakako neće biti imuno na nove inovacije. Ako će nam dronovi donositi hranu kroz prozor najverovatnije će nas donosilac vezati Ugovorom na 100 godina, pa će nam se više isplatiti da skočimo kroz prozor, nego da raskidamo Ugovor.

Težnja za dugoročnim obligacijama u kojima jedna strana kosi a druga vodu nosi, i pritom trpi žedna, sve više postaje legitimna i postaje obrazac. Čini se da vreme win win situacija odlazi u zaborav, i da ćemo ga se kroz deceniju ili dve sa setom sećati. Kako će tada izgledati Ugovori, ne znamo ali će više ličiti na rad sa SCI liste, nego na pitko štivo koje gimnazijalac/maturant može da svari.

 

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *