Neretko ćete čuti da naši ljudi nisu dovoljno preduzetnički nastrojeni. Drugim rečima, nemaju volje, želje, htenja a ni znanja, da se upuste u nemirne preduzetničke vode. Gotovo svakog dana “ eksperti“ koji decenijama muzu državnu kravu(sa obe ruke), i plove udobnim teorijskim meandrima savetuju mlade i stare da se skinu sa državne grbače i zaplove tržišnim brzacima. Oni u svemu vide „tržišnu šansu“ te se gotovo svakog dana može pročitati mnoštvo uopštenih “ saveta“ šta sve ima prođu- od pogrebnih usluga, preko zasada borovnica, lešnika, plastenika do dizajna i izrade softvera.

Danas je nemoguće čitati emailove jednom dnevno, ako se bavite iole ozbiljnijim poslom. Danas je nemoguće ograničiti se na jedan komunikacioni kanal. Danas je nemoguće usmeriti komunikaciju na jedan uniformni način. Danas svako hoće sve i hoće sad. Hoće odmah, i neće da čeka, jer mu je “ hitno“. Tako možete ni krivi ni dužni biti napadnuti mailom, Skajpom, Viberom i SMS-om, uz obavezni poziv, da se pritisak pojača i naglasi važnost.

Učili su nas da je marketing zadovoljavanje potreba potrošača, i da nije cilj prodati proizvod već kupiti potrošača. Potrošač je nesumnjivo uvek bio kralj, ali čini se da je danas njegova kruna veća nego što je ikad bila. Dakako, to je i normalno jer živimo u hiper-konzumerističkom društvu. Negde na tom fonu, nastaše i one teorije koje govore o elementima marketing mixa-dakle proizvodu, ceni, promociji, i distribuciji(4P concept).

Gotovo da ne prođe jedan dan a da ekonomski dijagnostičari, analitičari, i novinari ne naglase da su naši kolosalni problemi-nezaposlenost, mala zaposlenost, veliki javni dug, veliki budžetski deficit, veliki broj radnika u javnom sektoru, broj penzionera koji premašuje broj radnika, mali broj industrijskih radnika. Naime, retko nakon dijagnoze dođe do predloga rešenja, a kada do toga i dođe- kao „ rešenja“ se navode-orijentisanost na poljoprivredu, veće strane investicije, bolji privredni ambijent, poboljšanje radno pravne regulative, nova industrijalizacija, reindustrijalizacija itd. Svaki seljak koji se bavi bilo kojom vrstom poljoprivredne proizvodnje, kad ga gurnete u makro-diskusiju će Vam reći da treba povećati prihode (ako se može na duži rok) i smanjiti troškove(ovo se uvek može).

Jedna od najzastupljenijih mantri u ovom veku u Srbiji jeste mantra malih i srednjih preduzeća. Težeći da se na svaki način dokaže trapavost velikih sistema, kreatori ove krilatice (razvoj MSP kao uslov bez koga se ne može) verovali su da će celokupni OUR-i koji su nestali posle privatizacije prerasti u gomilu malih i srednjih preduzetnika-trudbenika, koji će svojom kreativnošću povući posrnulu privredu napred. Drugim rečima, mislilo se da će se otpremnine pretvoriti u osnivački kapital MSP. Nije išlo. Kad su se kupili stanovi, lokali, automobili, frižideri, plazma televizori, ex trudbenici, i ex konzumenti robe(uglavnom iz uvoza) su stali u red za državni kazan ponovo.

Ako je suditi po reakcijama ministra privrede Saše Radulovića, preduzeća koja se nalaze u restrukturiranju nisu ili su u malom broju dostavila tzv lične karte. Za neupućene ovaj kolokvijalni izraz se koristi za jedan sublimirani izveštaj koji se sastavlja u excelu i wordu a koji sadrži pored finansijskih izveštaja, i posebnu analitiku obaveza, imovine, kupaca i dobavljača, pregled potraživanja sa verovatnoćom naplate, evidenciju sudskih sporova i sl. Jednom rečju izveštaj je dosta obiman, pa njegovi kreatori imaju muke sa njim. Naime, sporo se popunjava.

Analizirajući krizu postsocijalističkih privreda Janoš Kornai je za ove zemlje stvorio novi pojam transformaciona recesija. Pojam bi trebao da odražava krizu izazvanu prelaskom iz jednog društvenog, političkog i privrednog sistema u drugi. Kako su te krize izgledale i kako izgledaju(niko nije objavio da je tranzicija u Srbiji završena, po svim karakteristikama ona je u toku) imali smo priliku da vidimo i osetimo.

O javnom dugu u Srbiji se dosta piše, priča i živo polemiše. U tome nema ničeg čudnog iz prostog razloga jer je to goruća tema još iz vremena SFRJ, da bi se raspadom SFRJ ovo pitanje konzerviralo, te se ponovo vratilo u medijski prostor početkom ovog veka sa Londonskim i Pariskim klubom poverilaca. Danas, javni dug sa svojom visinom od preko 19 mlrd EUR, i učešćem od 58,3% u bruto društvenom proizvodu(podaci Uprave za javni dug RS), zavređuje puno pažnje, i ona mu se svakako medijski i poklanja. Nažalost, na pogrešan način.

Svako ko je u zadnja dva meseca pokušao da istera neku procesnu radnju ispred PIO fonda ili RFZO suočio se sa nemalim razočarenjem. Zajednički imenitelj svih pojedinačnih razočarenja odslikava se u proširenoj rečenici- sistem pao, dođite sutra, prekosutra, za nekoliko dana, i tako redom. Posle skoro dva meseca čuli smo zvanično objašnjenje da je u toku uspostavljanje centralnog registra, i da će stvar biti rešena, a da je za sve potrebno malo strpljenja.

Godine nulte, Srbija je promenila dotadašnji režim, i uspostavila novi, za koga se tvrdilo da je prvi demokratski režim. Bez da se upuštam u teme koje se tiču više političke socciologije, i same političke prakse, tadašnji režim, je uveo Zakon o ekstraprofitu. Sam Zakon je predviđao, da svi oni koji su na neki način tj putem nekih privilegija stekli neki ekstraprofit, moraju da ispolje nešto što se zove poreska odgovornost(tada termin društvena odgovornost nije bio aktuelan), i da deo tako stečene sume novca vrate u budžet Republike Srbije.