Osnaživanje privatnog sektora kroz javni (sektor)

Gotovo da ne pro?e jedan dan a da ekonomski dijagnosti?ari, analiti?ari, i novinari ne naglase da su naši kolosalni problemi-nezaposlenost, mala zaposlenost, veliki javni dug, veliki budžetski deficit, veliki broj radnika u javnom sektoru, broj penzionera koji premašuje broj radnika, mali broj industrijskih radnika. Naime, retko nakon dijagnoze do?e do predloga rešenja, a kada do toga i do?e- kao „ rešenja“ se navode-orijentisanost na poljoprivredu, ve?e strane investicije, bolji privredni ambijent, poboljšanje radno pravne regulative, nova industrijalizacija, reindustrijalizacija itd. Svaki seljak koji se bavi bilo kojom vrstom poljoprivredne proizvodnje, kad ga gurnete u makro-diskusiju ?e Vam re?i da treba pove?ati prihode (ako se može na duži rok) i smanjiti troškove(ovo se uvek može).
Negde na talasima nalaženja rešenja za posustalu srpsku privredu sveprisutan antagonizam koji se iz dana u dan poja?ava jeste antagonizam na relaciji privatni i javni sektor. Koreni ovog antagonizma su jako duboki i njime treba da se bave sociolozi. Ekonomisti bi trebalo da vide kako privatni i javni sektor iskoristiti za privredni razvoj jedne zemlje.
Kad govorimo o prihodnoj strani prihod se može pove?avati kroz pove?ano ubiranje poreza i doprinosa. Ako skrajnemo iz mogu?ih alternativa dalje pove?anje poreza, doprinosa, i taksi jer dolazi do tzv Leferove krive(ve?e poreske stope u jednom momentu dovode do manjih poreskih prihoda i nije isklju?eno da se nama upravo to dešava), ostaje nam još nekoliko mogu?nosti. Prva mogu?nost je pove?anje prihoda kroz prodaju imovine(mogu?e rešenje ali kratkoro?no), druga je pove?anje broja poreskih obveznika, a tre?a agresivnija naplata javnih prihoda kod postoje?ih poreskih obveznika.
Pove?anje broja poreskih obveznika (ako isklju?imo natalitet, jer to nam baš i ne ide) mogu?e je kroz otvaranje novih firmi. Njih mogu otvarati doma?a ili strana fizi?ka ili pravna lica. Licitiralo se da nam je potrebno oko 2,5 mlrd EUR tzv greenfield investicija sa strane, ali se ispostavilo da strani kapital nije raspoložen da u toj meri investira u našu zemlju. Dakle, ostaju nam doma?i investitori kao nešto što može biti spiritus movens naše privrede. Ko danas može biti doma?i investitor? Formalno, mogu svi nezaposleni, zaposleni u privatnom ili javnom sektoru, doma?ice, penzioneri, studenti, seljaci i svako onaj ko tržištu može da ponudi nešto što on zna da radi, a da neko drugi ho?e to da plati. Da se razumemo, to nikako nije lako.
Umesto programa subvencija za zapošljavanje, subvencija za otvaranje novog biznisa i ostalih gotovinskih recepata koji nisu dali rezultate,a pravili su troškove po budžet i kreirale deficit jer je keš kvarljiva roba pa uglavnom ne završi tamo gde je namenjen, a sa kontrolom nam nikad nije išlo bog zna kako, treba se okrenuti drugim podsticajnim merama, i to bezgotovinskim.
Ako je proklamovani cilj da se broj radnika u javnom sektoru sa 780,000 zaposlenih smanji za 15%, umesto rata sa sindikatima, ma?evanja sa kolektivnim ugovorima, otpremninama, malicioznim komentarima da treba izjedna?iti kvalitet rada u javnom i privatnom sektoru nužno je okrenuti se ne?emu novom. Otpremnine koštaju, i uglavnom završavaju u automobilima, plazma-televizorima, novim frižiderima i sl. To smo ve? probali, i to ne pije vodu.
Umesto toga mislim da bi vredelo pokušati sa emitovanjem hartija od vrednosti na ime svakog radnika javnog sektora koji bi želeo da ih ima. Tako da bi radnik XY umesto otpremnine od 10,000 EUR dobio hartiju od vrednosti od 10,000 EUR koju ne bi mogao da prenosi na drugog, a koju bi mogao jedino i isklju?ivo da iskoristi za pla?anje obaveza a po osnovu svoje privredne delatnosti. Po principu dobrovoljnosti bio bi raspisan javni poziv, i svako bi znao šta mu pripada, i koliko su vredne njegove hartije od vrednosti. Te hartije od vrednosti bi vremenom gubile na vrednosti tj diskontovale bi se, tako da bi brzim opredeljivanjem za privatan biznis, došlo do o?uvanja njihove vrednosti. Preduzetnik koji bi posedovao ove hartije od vrednosti bi njima pla?ao poreze, doprinose, porez na dobit i sve druge dažbine ali isklju?ivo u okviru privredne delatnosti.
Šta bi se dobilo na ovaj na?in? Umesto 115,000 ljudi u javnom sektoru koji predstavljaju direktan trošak za budžet, dobili bismo 115,000 privrednika ili kroz njihovo udruživanje neki manji broj. Neko od njih bi propao, neko bi uspeo da napravi održivu pri?u. Umesto troška koji je po nekim procenama najmanje milijarda eura, imali bismo prihod. I niko ne bi otpremninom kupio frižider.
Sli?an program subvencionisanja biznisa kroz hartije od vrednosti bi bio ponu?en i svim nezaposlenim licima. Na ovaj na?in imali bismo ve?i broj poreskih obveznika, a manji broj budžetskih korisnika.
Što se ti?e agresivnije naplate poreza kod ve? postoje?ih poreskih obveznika, nema puno prostora osim u delu koji se ti?e paušalno oporezivih preduzetnika. Naime, od 220,000 preduzetnika skoro 200,000 preduzetnika je na paušalnom režimu, i ako je utaja poreza samo 50EUR po obvezniku mese?no(jer da im se ne isplati svi bi prešli na knjige), to je utaja od 120 miliona EUR godišnje. Njihovim prevo?enjem na poslovne knjige pored pove?anja javnih prihoda, došlo bi i do cvetanja knjigovodstvenog biznisa jer bi najmanje 20,000 ljudi našlo posao u ovoj sferi. Pove?anje je mogu?e i u drugim oblicima sive ekonomije, kao i uvo?enjem reda u neke prihode lokalnih samouprava koje niko i ne juri niti uteruje.
O rashodnoj strani naše ekonomije pri?alo se i pri?a svakog dana. Svakako su najve?i trošak plate i penzije, i valjalo bi svakako razmisliti šta, kako i gde skresati. Ima i ovde maštovitih rešenja a svakako se treba što više orijentisati na merljive kriterijume prilikom donošenja bilo kakve odluke.
I na kraju da se vratimo na seljaka sa po?etka pri?e. On ima svoj kantar. Gleda vremensku prognozu. Teorijsku ekonomiju ne razume, ali prakti?no je kapira kao upravljanje doma?instvom (što ona etimološki gledano i jeste). U njegovom shvatanju ekonomije kriju su i mnogo ve?a prakti?na rešenja, ali nažalost ?ini mi se da nismo toga svi svesni. Ili ne?emo da priznamo da jesmo. Neko na ovom sajtu je primetio da imamo puno analiti?ara, ali nam fali sinteza stvari. Neko bi to nazvao prakti?an pogled na svet. Šumpeter (iako je bio teoreti?ar) re?e da treba rešiti pitanje šta, kako i za koga proizvoditi(prodati).
U rešavanje ovih pitanja svakako da treba da se uklju?i i privatni i javni sektor. Ali ne kao suprostavljene strane.
Objavljeno na sajtu www.makroekonomija.org

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *